Или победите, или научите… или оба

Дневник: Олгица Ђурић је као мала почела да игра шах. Из њега је извлачила оно најбоље, а од лошег је узимала лекције.

Он ју је формирао у особу каква је данас – свестрана, образована и самопоуздана. Поред тога што је играч, Олгица је и тренер, педагог, судија, али се занима и за нове технологије и психологију. Са њом смо разговарали о тренерским методама, раду са децом, положају жена у шаху и другим темама.

Како сте закорачили у свет шаха?

– Шах је живео у нашој кући пре мене. Мајка је имала невероватан фокус када игра. Брат ме је одвео у шах клуб „Стевица Пузић – Ириг“, а тренер Прежа Николић и отац су ме са шест и по година повели на прво кадетско првенство Југославије. Била сам толико отворена да сам гласно најављивала потезе – прва лекција о концентрацији и бонтону у шаху.

Наставила сам са такмичењима, и имала сусрете са анксиозношћу: када бих се суочила са фавориткињом, желела сам да побегнем из сале. Тата је само говорио: „И она је човек. Играј и бори се.“ Та сталоженост ми је помогла да дишем и останем за таблом.

Путујући сама без тренера и компјутера, научила сам да се припремам, ослањам на интуицију и да осетим и статику и динамику шаха. Понекад је било тихо – и та тишина је изградила отпорност на којој сам данас захвална.

Када су стигли резултати и када су се неки вршњаци мучили са тим, безусловна подршка мојих стричева и ујака ме је држала приземљеном.

Иако је шах индивидуалан спорт, најпоноснија сам на екипне успехе – помогла сам „Словену“ из Руме и „Шахматном кружоку“ Нови Сад да се пласирају у више лиге, а са „Цементом“ Беочин сам проглашена за најбољу омладинку и спортисткињу општине.

То је мој правац: радозналост, храброст под притиском и допринос тиму.

Дневник: Шахисткиње су често одустајале од шаха, или озбиљно размишљале о томе, због патријархалног, надменог и безобразног окружења којем су изложене. Како се борити против тога? 

– Стварно је: сексизам истискује шахисткиње. Виђала сам кршење правила и покушаје застрашивања.

На једном затвореном турниру, када је фаворит покушао да мења правила усред догађаја, инсистирали смо на фер-плеју кроз званичан поступак – и правила су опстала. Лекција није освета; лекција је дизајн.

Поштовање се мора пројектовати: јасни кодекси понашања, брзо пријављивање, независне комисије и видљиве последице. Уз то – сигурни канали за жене, омбудсман на лицу места, менторство и едукација тренера о предрасудама. Када се достојанство брани, девојчице остају и таленат цвета.

Дневник: Многе девојке напусте такмичарски шах када почну факултетско образовање. Шта мислите да је разлог томе? 

– Нисам одустала од шаха када сам кренула на факултет. Напротив – играла сам лигашки и студентске турнире док сам студирала на Факултету Техничких Наука у Новом Саду и на Високој пословној школи где сам била стипендиста, представљајући их у шаху на менаџеријадама.

Многе жене не напуштају шах; напуштају систем који престаје да их служи са 18–20 година. Моја генерација, посебно из мањих места, није имала информације ни мапу пута. Нисмо знале како функционишу рејтинзи, које лиге вреде, да факултети у иностранству дају стипендије женама-шахисткињама. После јуниорског узраста турнира је мање, подршка опада, животни приоритети се мењају – и многе се удаље.

Шта помаже? Информације, структура и заједница. Јасни путеви за студијске стипендије, флексибилне лиге за узраст 18–26, ментори и тренинг менталне спремности да резултат не дефинише идентитет.

Али лепа вест је: шах је доживотни спорт – игра се од 6 до 106. Можеш направити паузу за факултет и вратити се поново са новим циљевима. Приступачност и добро осмишљени системи, окружења или услови задржавају жене у игри.

Дневник: Поборник сте става да је процес важнији од награђивања пехарима и медаљама. Можете ли то објаснити? 

– Против сам да трофеји и медаље буду на првом, а процес на другом месту. Трофеји су бонус; сањати о њима је нормално и здраво. Када одрасли пројектују своје амбиције дешава се свашта, шапућу се потези, а деца науче: „Вредим само ако победим.“

Ја сам тренер позитивне интелигенције (PQ) и радим са децом на томе да препознају своје унутрашње саботере, да јачају менталну снагу и да играју из мудрости, а не из страха. Код мене нема шапутања потеза ни срамоћења после партије – само анализа, питања и достојанство. Или сте победили или сте научили, а често и обоје.

Дневник: Дуго сте били у Холандији. Како бисте упоредили њихов „шаховски систем“ са нашим?

– Холандија ми је показала како изгледа када шах функционише као систем. Врло су организовани, родитељи су информисани, атмосфера је ведра. Они иду корак по корак. Код нас је више страсти и талента.

Обоје има предности, али ја у свом раду данас комбинујем најбоље од оба света, нашу душу и њихову организацију и психолошки приступ.

Дневник: Познато је да шах „удара на его“ човека. Како смањити утицај превеликих очекивања од себе и уживати у игри?

– Шах понизно удара на его, ту нема тајне. Некада сам од табле одлазила осуђујући себе; онда сам схватила да је шах бриљантно огледало и веома јефтин психотерапеут.

У тим сатима тишине срећеш себе – своја уверења, унутрашњег критичара, саботере, гласове „Шта ће рећи овај или онај…“ – и бираш чистији глас. Кад почнем да мислим да сам геније, сетим се осмогодишњака који ме је матирао у НШК-у – и насмејем се.

Свака партија је тренинг самоспознаје; пропустиш ли то – резултат је небитан. Зато ослушкујем саботере и враћам се у садашњи тренутак.

Једноставан рецепт за очекивања: вежбај без везивања за резултат, такмичи се пуним срцем и уживај у решавању проблема. Цитираћу речи др Жарка Илића: „Од реалности одузмите очекивања, и резултат ће бити срећа.“

Дневник: Шта мислите да је дигитализација донела, а шта да је одузела шаху? На који начин мислите да нове технологије још могу унапредити древну игру?

– Дигитализација је шаху дала много више него што је одузела: глобалну заједницу, нова познанства, приступ шаховском материјалу, тренинзи и игра без обзира на локацију. Раније се знало ко је имао предност: ко потиче из шаховске породице, или има приступ руској школи шаха, средства да себи приушти одласке у Русију; данас је знање избор, а не привилегија!

Морамо чувати присуство и самостално расуђивање. Понекад се ослањамо превише на ”машину”; алат је моћан, али мудрост је како га и зашто користимо.

Технологија може још да унапреди шах тако што ће побољшати фер-плеј, учење и приступачност, а да сачува оно што игру чини светом: људску креативност за таблом.

Дневник: Можете ли прокоментарисати све чешће оптужбе за варање у савременом шаху? Као и увођење ВАР-а?

– Варање је одувек постојало; само се мењају облици. Прави проблем је намера и последица: оно нарушава поверење, обесмисли титуле, и штети људима и игри. Шах без поверења није шах.

Не моралишем; гледам намеру и последицу. Ако неко вара да прехрани породицу – трагично је, јер се учи очају. Ако вара зарад титуле и славе – испразно је, јер убија поверење.

Шта стварно добијаш узимајући оно што ниси зарадио?

Подржавам објективне мере заштите попут ВАР-а како би се заштитила правичност и поверење. А додала бих и окрепљујући „Суд части“: ко прекрши кодекс, годину дана враћа дуг тако што обучава децу и пензионере – да се поново повеже са Gens Una Sumus.

Хвала Стефану Костићу на интервјуу и на свим занимљивим темама које смо отворили. ♟️